Parlamentarna ili predstavnička demokratija bi možda i bila uglavnom poželjna i funkcionalna, kada bi se zaista radilo o parlamentu u kojem se nalaze izabrani predstavnici i zastupnici naroda, čije opstajanje na tom mestu ne bi zavisilo ni od čije druge, nego od volje većine.
Većina ume i da pogreši. To se nejednom pokazalo i dokazalo.
Ali, u jednom je nepogrešiva.
Odlično zna i na svojoj koži oseća kako joj je u ovom ili onom političkom i socijalnom sistemu.
Itekako razlikuje pristojan život od jedva preživljavanja.
Tu razliku, pogotovo svojim životom, slabo uočavaju pripadnici manjine.
Kao sada u Srbiji.
Desetak posto njenih građana gotovo da nemaju pojma o tome koliko je u Srbiji loše.
Osim što o tome slušaju i čitaju.
E sad, u parlamentu se nalaze partijski kadrovi, političari koji pre svega imaju obaveze u odnosu na partiju, njen vrh i one koji taj vrh, pa i partiju prosto rečeno izdržavaju.
Generalno to je narod.
Ali konkretno to su razne spoljašnje i unutrašnje interesne grupe.
One su te koje partije snabdevaju novcem, a onda i ciljevima.
I tu se izgubio svaki trag demosa i njegove kratije.
Tu je prestalo i uvažavanje demoekonomskog imperativa, odnosno prava naroda na pristojan život i obaveze elite da mu to obezbedi, jer u suprotnom predstavlja raznoraznim retorikama prikrivene, ali ipak razbojnike.
Kako političke, tako i ekonomske.
Dakle: parlamentarna demokratija je, bar sa stanovišta njene funkcije po difoltu, ništa drugo nego prevara.
Građani Srbije već odavno nemaju svoje zastupnike.
Ni u vlasti.
Ni u parlamentu.
Zato u Srbiji zasada nema opozicije.
Ustvari, opozicija je narod.
Onaj njegov najveći deo, koji jedva preživljava.
Ideološko opredeljenje te, još neorganizovane opozicije je antipolitičarsko i pronacionalno, patriotsko u normalnom smislu i obimu.
A ekonomski i socijalni program, bolje reći cilj: PRISTOJAN ŽIVOT.
http://ustanak.rs/stalna_veca_gradjana.html
Нема коментара:
Постави коментар