Povratak raseljenih na Kosovu biće nastavljen ...( ili konačno započet?)
Novi kosovski ministar za povratak i zajednice Radojica Tomić rekao je danas u Prištini da će proces održivog povratka raseljenih Srba biti nastavljen.
Tomić je agenciji Beta rekao da je neprikosnoveno pravo svakog raseljenog da se vrati na svoje ognjište i da će njegovo ministarstvo nastaviti da sprovodi povratak raseljenih.
Kosovski ministar je naveo da su prioriteti stvaranje uslova za povratak, kao i realan opstanak Srba koji žive na Kosvu.
- Kada kažem realan i održiv opstanak i povratak mislim pre svega na otvaranje novih radnih mesta, kako bi, naročito, mladi mogli da se zapošljavaju što je jedan od uslova opstanka, kao i na poboljšanje
bezbednosne situacije na ovim prostorima - rekao je Tomić.
On je naveo da će ministarstvo koje predvodi nastaviti sa izgradnjom 60 stanova za povratnike u Štrpcu, a zatim i izgradnju početih kuća za povratnike u Prizrenu.
Ministar je dodao da očekuje punu podršku kosovske vlade i drugih ministarstava, kao i međunarodne zajednice i donatora.
Vlasti, a i oni koji bi na vlast u Srbiji i uglavnom se samo po tome i razlikuju od onih koji su na vlasti - dakle, svi skupa u suštini zbunjuju naše ljude zatečene u Kosovarskom političkom entitetu, koji je i priznat i nije priznat za državu.
Zbunjuju ih već i svojim nejasnim stavom u odnosu na Kosovo.
Zbunjuju ih pred svake izbore koji se održavaju u tom entitetu.
A i inače.
U "silnoj brizi" za njih, zapravo ih prepuštaju samima sebi, što i ne bi bilo toliko loše, ima tamo pametnih i snalažljivih naših ljudi, nego pomenuti političari Srbije čine i gore stvari.
Dele ih.
Pa i huškaju jedne na druge.
Kosovarski politički entitet je činjenica baš kao što je činjenica da se Srbija ne odriče, niti će se odreći Kosova.
U takvoj situaciji je potrebno mudro državničko ponašanje, a ne principijelno fraziranje.
Ni položaj Srba zatečenih u Kosovarskom entitetu, na našem Kosovu na kojem je , uz pomoć SAD nastao nenaš politički entitet, se ne može popraviti, dok se i u ostatku, bar prividno neokupirane Srbije, ne popravi stanje.
A pre svega dok na vlast ne dođe alternativa svim poznatim političarima Srbije.
четвртак, 24. фебруар 2011.
Вођа и тутумраци – кратка студија
Да би посао Вође имао сврху и довео до резултата, Вођа би пред собом требало да има следбенике.
Ако, уместо тога, пред собом има тутумраке (ненаучан израз за оне који уображавају да већ знају шта би и како требало, или, опет ненаучно речено, будале) – Вођин посао је налик Сизифовом.
Ако ишта и уради, урадиће упркос, а не захваљујући чињеници што је око себе имао тутумраке.
Када тутумраци имају Вођу по својој мери, то је такође тутумрак, кога тутумрачки називају „првим међу једнакима“.
Тај тутумрак обично уобрази да је заиста Вођа, а не тутумрак, а право на ту заблуду црпи из легитимитета који му, на почетку, да маса тутумрака.
Широм арапског света сада, као кегле, падају те уображене Вође, а заправо тутумраци.
Код нас је пре десет година један срушен.
Моментално се, у нешто увијенијој форми, у Србији устоличио „легитимни двомандатни тутумрак“, а оштре се да га скину са трона други, већ две деценије познати „демократски фирери“, такође тутумраци.
И шта ће бити?
Или ће тутумраке заменити тутумраци или ће, што делује невероватно, цео тај тутумрачки ансамбле завршити у „старом гвожђу“.
Бог зна.
А ми ћемо сазнати.
Ако, уместо тога, пред собом има тутумраке (ненаучан израз за оне који уображавају да већ знају шта би и како требало, или, опет ненаучно речено, будале) – Вођин посао је налик Сизифовом.
Ако ишта и уради, урадиће упркос, а не захваљујући чињеници што је око себе имао тутумраке.
Када тутумраци имају Вођу по својој мери, то је такође тутумрак, кога тутумрачки називају „првим међу једнакима“.
Тај тутумрак обично уобрази да је заиста Вођа, а не тутумрак, а право на ту заблуду црпи из легитимитета који му, на почетку, да маса тутумрака.
Широм арапског света сада, као кегле, падају те уображене Вође, а заправо тутумраци.
Код нас је пре десет година један срушен.
Моментално се, у нешто увијенијој форми, у Србији устоличио „легитимни двомандатни тутумрак“, а оштре се да га скину са трона други, већ две деценије познати „демократски фирери“, такође тутумраци.
И шта ће бити?
Или ће тутумраке заменити тутумраци или ће, што делује невероватно, цео тај тутумрачки ансамбле завршити у „старом гвожђу“.
Бог зна.
А ми ћемо сазнати.
уторак, 22. фебруар 2011.
Ко ће сад покренути "револуцију"?
У арапском свету падају вишедеценијски диктатори.
Шта ће заменити ту диктатуру – видеће се.
Претпоставља се: демократизација.
А подразумева да је то добро или бар боље од оног што је досад било.
Узроци револуција се знају,
Стварни покретачи не. Још.
Код нас се бар то зна.
Ко је и зашто покренуо „петооктобарску револуцију“.
А види се и по последицама: додатно су се обогатили Милошевићеви тајкуни,
обогатили се и тадашњи опозициони политичари, а богме није осиромашио ни
добар део „социјалиста“. Напротив,
И на крају, али не и најнебитније: овајдио се страни капитал.
Колико год је и од чега год је могао.
Укратко: револуција је успела.
До џ.
Народ? Онај што се води под Ш?
Па, имао је и он вајде.
Рушио је стару власт.
Извикао се.
Јуришао на Скупштину.
Добио нове, сад већ старе, фаце на власти.
Поново се надао.
И поново нај.ебао.
И сад је на реду „нова револуција“?
Нови доп и хоп?
Узроци су исти – социјални чабар.
И "депоновани бес".
Ко ће сад бити покретачи?
Ови изанђали тајкунски послужавници звани политичари – јок.
Тајкуни? Што би?
Страни капитал?
За мало шта овдашње је више заинтересован.
Ћапили су све што су лајковали.
Па ко онда?
Коме је у интересу?
Осим народу.
Коме, додуше, револуције, бар према познатим искуствима, могу да донесу и дупло голо.
ustanak.rs
Шта ће заменити ту диктатуру – видеће се.
Претпоставља се: демократизација.
А подразумева да је то добро или бар боље од оног што је досад било.
Узроци револуција се знају,
Стварни покретачи не. Још.
Код нас се бар то зна.
Ко је и зашто покренуо „петооктобарску револуцију“.
А види се и по последицама: додатно су се обогатили Милошевићеви тајкуни,
обогатили се и тадашњи опозициони политичари, а богме није осиромашио ни
добар део „социјалиста“. Напротив,
И на крају, али не и најнебитније: овајдио се страни капитал.
Колико год је и од чега год је могао.
Укратко: револуција је успела.
До џ.
Народ? Онај што се води под Ш?
Па, имао је и он вајде.
Рушио је стару власт.
Извикао се.
Јуришао на Скупштину.
Добио нове, сад већ старе, фаце на власти.
Поново се надао.
И поново нај.ебао.
И сад је на реду „нова револуција“?
Нови доп и хоп?
Узроци су исти – социјални чабар.
И "депоновани бес".
Ко ће сад бити покретачи?
Ови изанђали тајкунски послужавници звани политичари – јок.
Тајкуни? Што би?
Страни капитал?
За мало шта овдашње је више заинтересован.
Ћапили су све што су лајковали.
Па ко онда?
Коме је у интересу?
Осим народу.
Коме, додуше, револуције, бар према познатим искуствима, могу да донесу и дупло голо.
ustanak.rs
субота, 19. фебруар 2011.
NAROD JE OPOZICIJA
Parlamentarna ili predstavnička demokratija bi možda i bila uglavnom poželjna i funkcionalna, kada bi se zaista radilo o parlamentu u kojem se nalaze izabrani predstavnici i zastupnici naroda, čije opstajanje na tom mestu ne bi zavisilo ni od čije druge, nego od volje većine.
Većina ume i da pogreši. To se nejednom pokazalo i dokazalo.
Ali, u jednom je nepogrešiva.
Odlično zna i na svojoj koži oseća kako joj je u ovom ili onom političkom i socijalnom sistemu.
Itekako razlikuje pristojan život od jedva preživljavanja.
Tu razliku, pogotovo svojim životom, slabo uočavaju pripadnici manjine.
Kao sada u Srbiji.
Desetak posto njenih građana gotovo da nemaju pojma o tome koliko je u Srbiji loše.
Osim što o tome slušaju i čitaju.
E sad, u parlamentu se nalaze partijski kadrovi, političari koji pre svega imaju obaveze u odnosu na partiju, njen vrh i one koji taj vrh, pa i partiju prosto rečeno izdržavaju.
Generalno to je narod.
Ali konkretno to su razne spoljašnje i unutrašnje interesne grupe.
One su te koje partije snabdevaju novcem, a onda i ciljevima.
I tu se izgubio svaki trag demosa i njegove kratije.
Tu je prestalo i uvažavanje demoekonomskog imperativa, odnosno prava naroda na pristojan život i obaveze elite da mu to obezbedi, jer u suprotnom predstavlja raznoraznim retorikama prikrivene, ali ipak razbojnike.
Kako političke, tako i ekonomske.
Dakle: parlamentarna demokratija je, bar sa stanovišta njene funkcije po difoltu, ništa drugo nego prevara.
Građani Srbije već odavno nemaju svoje zastupnike.
Ni u vlasti.
Ni u parlamentu.
Zato u Srbiji zasada nema opozicije.
Ustvari, opozicija je narod.
Onaj njegov najveći deo, koji jedva preživljava.
Ideološko opredeljenje te, još neorganizovane opozicije je antipolitičarsko i pronacionalno, patriotsko u normalnom smislu i obimu.
A ekonomski i socijalni program, bolje reći cilj: PRISTOJAN ŽIVOT.
http://ustanak.rs/stalna_veca_gradjana.html
Većina ume i da pogreši. To se nejednom pokazalo i dokazalo.
Ali, u jednom je nepogrešiva.
Odlično zna i na svojoj koži oseća kako joj je u ovom ili onom političkom i socijalnom sistemu.
Itekako razlikuje pristojan život od jedva preživljavanja.
Tu razliku, pogotovo svojim životom, slabo uočavaju pripadnici manjine.
Kao sada u Srbiji.
Desetak posto njenih građana gotovo da nemaju pojma o tome koliko je u Srbiji loše.
Osim što o tome slušaju i čitaju.
E sad, u parlamentu se nalaze partijski kadrovi, političari koji pre svega imaju obaveze u odnosu na partiju, njen vrh i one koji taj vrh, pa i partiju prosto rečeno izdržavaju.
Generalno to je narod.
Ali konkretno to su razne spoljašnje i unutrašnje interesne grupe.
One su te koje partije snabdevaju novcem, a onda i ciljevima.
I tu se izgubio svaki trag demosa i njegove kratije.
Tu je prestalo i uvažavanje demoekonomskog imperativa, odnosno prava naroda na pristojan život i obaveze elite da mu to obezbedi, jer u suprotnom predstavlja raznoraznim retorikama prikrivene, ali ipak razbojnike.
Kako političke, tako i ekonomske.
Dakle: parlamentarna demokratija je, bar sa stanovišta njene funkcije po difoltu, ništa drugo nego prevara.
Građani Srbije već odavno nemaju svoje zastupnike.
Ni u vlasti.
Ni u parlamentu.
Zato u Srbiji zasada nema opozicije.
Ustvari, opozicija je narod.
Onaj njegov najveći deo, koji jedva preživljava.
Ideološko opredeljenje te, još neorganizovane opozicije je antipolitičarsko i pronacionalno, patriotsko u normalnom smislu i obimu.
A ekonomski i socijalni program, bolje reći cilj: PRISTOJAN ŽIVOT.
http://ustanak.rs/stalna_veca_gradjana.html
четвртак, 17. фебруар 2011.
KAKO IZ TOTALNE OKUPACIJE?
Ogromna većina ljudi u Srbiji živi loše bez izgleda da će se to popraviti bilo da ovi sadašnji nekim "novim trikom" ostanu na vlasti, bilo da ih zamene njihove kolege evrounionisti "narodnjačkog" smera.I, uopšte, ma koja parlamentarna partija.
Ista ta ogromna većina već odavno nema svoje predstavnike i zastupnike ni u vlasti, ni u parlamentu, u kojem sede partijski poslanici.
Narod sastavljen od seljaka, radnika, penzionera, službenika,studenata, stručnjaka i preduzetnika, koje ne bi trebalo brkati sa finansijerima partija, tzv. tajkunima - živi u uslovima koje mu nameću strani mešetari i domaći političarsko-tajkunski razbojnici /poslednja reč je potpuno adekvatna i nije plod emotivnog stava/.
ZATO SE MOŽE REĆI DA SMO POD TOTALNOM, I SPOLJAŠNJOM I UNUTRAŠNJOM, OKUPACIJOM.
SPOLJAŠNJI OKUPATORI SU STRANI MEŠETARI I NJIHOVI "IZASLANICI" I "KOMESARI", UNUTRAŠNJI OKUPATORI SU EKONOMSKI RAZBOJNICI, "TAJKUNI" I NJIHOVE SLUGE POLITIČARI.
Da li je to neizmenljivo?
Da, ako se nastavi po starom i ako ogromna većina ostane politički nezastupljena i neorganizovana.
Ne, ako ta ogromna većina uoči i podrži novu opciju, koja je po sadržaju sa jedne strane antipartijska i antipolitičarska, a sa druge se zalaže za potrebama života bliske metode za formiranje vlasti, političkog, socijalnog i ekonomskog sistema.
Prosto rečeno: da vlast, koja bi nastala putem JAVNOG KONKURSA, vrše znalci i preduzetnici, a da građani tu vlast kontrolišu preko svojih veća, preko zastupnika koje bi birali neposredno u lokalu, i to kao svoje sugrađane, a ne kao partijske ljude, i koje bi mogli da smenjuju kad god im se učini da bi trebalo, a ne tek posle četiri godine.
Novoj opciji je potreban legitimitet, odnosno podrška svih onih koji u ovakvoj situaciji ne samo da loše žive, nego, ne dođe li do realizacije te nove opcije, nemaju osnove ni da se nadaju boljitku.
Jer, da se ne lažemo: navodno narodni poslanici su partijski članovi i kadrovi, a partije i njihovi lideri, ma koliko da to ne priznaju i kriju, štite interese svojih finansijera i nalogodavaca - tajkuna i stranih mešetara.
Problem nije samo moralne, nego životne prirode.
Strani mešetari i domaći ekonomski razbojnici mogu upravljati partijskim vrhovima, ovi pak mogu upravljati navodno narodnim, a zapravo partijskim poslanicima.
Ali, ono što ne mogu, niti hoće, ni strani mešetari, ni domaći ekonomski razbojnici, ni političari jeste da narodu obezbede pristojan život, da ispoštuju taj demoekonomski imperativ.
Tako da su, počev od političara preko "tajkuna" do stranih meštara, svi pobrojani ništa drugo nego kočničari razvoja, koji bi se u slučaju oslobađanja od te ekipe, vrlo brzo dogodio.
OSLOBAĐANJE SE MOŽE ODVIJATI SAMO PREKO NOVIH SNAGA I METODA, ODNOSNO NOVE OPCIJE.
NARAVNO, POD USLOVOM DA TA OPCIJA DOBIJE LEGITIMITET, NE SAMO NA IZBORIMA, NEGO I PRE NJIH.
Ista ta ogromna većina već odavno nema svoje predstavnike i zastupnike ni u vlasti, ni u parlamentu, u kojem sede partijski poslanici.
Narod sastavljen od seljaka, radnika, penzionera, službenika,studenata, stručnjaka i preduzetnika, koje ne bi trebalo brkati sa finansijerima partija, tzv. tajkunima - živi u uslovima koje mu nameću strani mešetari i domaći političarsko-tajkunski razbojnici /poslednja reč je potpuno adekvatna i nije plod emotivnog stava/.
ZATO SE MOŽE REĆI DA SMO POD TOTALNOM, I SPOLJAŠNJOM I UNUTRAŠNJOM, OKUPACIJOM.
SPOLJAŠNJI OKUPATORI SU STRANI MEŠETARI I NJIHOVI "IZASLANICI" I "KOMESARI", UNUTRAŠNJI OKUPATORI SU EKONOMSKI RAZBOJNICI, "TAJKUNI" I NJIHOVE SLUGE POLITIČARI.
Da li je to neizmenljivo?
Da, ako se nastavi po starom i ako ogromna većina ostane politički nezastupljena i neorganizovana.
Ne, ako ta ogromna većina uoči i podrži novu opciju, koja je po sadržaju sa jedne strane antipartijska i antipolitičarska, a sa druge se zalaže za potrebama života bliske metode za formiranje vlasti, političkog, socijalnog i ekonomskog sistema.
Prosto rečeno: da vlast, koja bi nastala putem JAVNOG KONKURSA, vrše znalci i preduzetnici, a da građani tu vlast kontrolišu preko svojih veća, preko zastupnika koje bi birali neposredno u lokalu, i to kao svoje sugrađane, a ne kao partijske ljude, i koje bi mogli da smenjuju kad god im se učini da bi trebalo, a ne tek posle četiri godine.
Novoj opciji je potreban legitimitet, odnosno podrška svih onih koji u ovakvoj situaciji ne samo da loše žive, nego, ne dođe li do realizacije te nove opcije, nemaju osnove ni da se nadaju boljitku.
Jer, da se ne lažemo: navodno narodni poslanici su partijski članovi i kadrovi, a partije i njihovi lideri, ma koliko da to ne priznaju i kriju, štite interese svojih finansijera i nalogodavaca - tajkuna i stranih mešetara.
Problem nije samo moralne, nego životne prirode.
Strani mešetari i domaći ekonomski razbojnici mogu upravljati partijskim vrhovima, ovi pak mogu upravljati navodno narodnim, a zapravo partijskim poslanicima.
Ali, ono što ne mogu, niti hoće, ni strani mešetari, ni domaći ekonomski razbojnici, ni političari jeste da narodu obezbede pristojan život, da ispoštuju taj demoekonomski imperativ.
Tako da su, počev od političara preko "tajkuna" do stranih meštara, svi pobrojani ništa drugo nego kočničari razvoja, koji bi se u slučaju oslobađanja od te ekipe, vrlo brzo dogodio.
OSLOBAĐANJE SE MOŽE ODVIJATI SAMO PREKO NOVIH SNAGA I METODA, ODNOSNO NOVE OPCIJE.
NARAVNO, POD USLOVOM DA TA OPCIJA DOBIJE LEGITIMITET, NE SAMO NA IZBORIMA, NEGO I PRE NJIH.
DEMOKRATIJA JE SPRDANJE SA NARODOM
Demokratija nije vladanje, nego savladavanje naroda, do stepena da ga se, kao sada u Srbiji, može držati na ivici, pa i ispod ivice egzistencije, a i dalje tvrditi da je narod ne samo uvažavan, nego da predstavlja i glavni politički faktor, izvor suvereniteta i slične balalajke.
Vrhunac prevare je tzv. Narodna skupština u kojoj su skupljeni navodno narodni, a zapravo partijski poslanici i zastupnici, koji izvršavaju ne volju naroda (da pristojno živi, na primer) nego volju partijskih vrhova, koji opet izvršavaju volju svojih sponzora i nalogodavaca, stranih mešetara i domaćih ekonomskih razbojnika, tzv. tajkuna.
U Srbiji, realno gledano i bez dlake na jeziku rečeno, postoje tajkunske i dodatno prevarantske partije.
Sve one se lažno predstavlajju i kite raznim imenima.
Tajkunske partije su DS, SNS, NS,LDP, G17, SPS, DSVM, LSV, JS, PUPS...
Dodatno prevarantske partije, one koje ostavljaju utisak da nisu tajkunske i da kobajagi imaju neka za narod dobra rešenja su: DSS, SRS, Joškine komunjare, Vulićevi socijalisti, Ljajićevi socijaldemokrati...
Šta mislite zašto nijedna od pobrojanih skupina u programu nema nešto što mi zovemo demoekonomski imperativ, što, prosto rečeno, znači pravo naroda na pristojan život i obavezu vladajućih da mu to obezbedi, jer u suprotnom nemaju osnovu za vladanje i predstavljaju ništa drugo nego gomilu uzurpatora i razbojnika.
Mi ćemo taj demoekonomski imperativ ugraditi ne samo u naš Program, tamo se već nalazi, nego, kad za to dobijemo podršku ogromne većine, i u budući Ustav Srbije, a onda i u zakone.
Po tim zakonima narod će, ako mu je ugrožen demoekonomski imperativ, imati pravo da uskraćuje građansku poslušnost i da zahteva hitnu smenu vlasti, bez obzira da li je vlada jedinstvena ili je u krizi.
Svako ko danas, a živeći loše, i pomišlja da da podršku bilo kojoj od tajkunskih ili dodatno prevarantskih partija, učinio bi sam sebi dobro delo, kad bi stavio prst na čelo i zamislio se nad svojom namerom.
Narod nije nemoguće prevariti. To se toliko puta pokazalo i dokazalo.
Uspeju li političari da ga još jednom preveslaju, desiće se ono što je jedino logično:
dalji sunovrat ekonomije i države.
Šta bi drugo?
Vrhunac prevare je tzv. Narodna skupština u kojoj su skupljeni navodno narodni, a zapravo partijski poslanici i zastupnici, koji izvršavaju ne volju naroda (da pristojno živi, na primer) nego volju partijskih vrhova, koji opet izvršavaju volju svojih sponzora i nalogodavaca, stranih mešetara i domaćih ekonomskih razbojnika, tzv. tajkuna.
U Srbiji, realno gledano i bez dlake na jeziku rečeno, postoje tajkunske i dodatno prevarantske partije.
Sve one se lažno predstavlajju i kite raznim imenima.
Tajkunske partije su DS, SNS, NS,LDP, G17, SPS, DSVM, LSV, JS, PUPS...
Dodatno prevarantske partije, one koje ostavljaju utisak da nisu tajkunske i da kobajagi imaju neka za narod dobra rešenja su: DSS, SRS, Joškine komunjare, Vulićevi socijalisti, Ljajićevi socijaldemokrati...
Šta mislite zašto nijedna od pobrojanih skupina u programu nema nešto što mi zovemo demoekonomski imperativ, što, prosto rečeno, znači pravo naroda na pristojan život i obavezu vladajućih da mu to obezbedi, jer u suprotnom nemaju osnovu za vladanje i predstavljaju ništa drugo nego gomilu uzurpatora i razbojnika.
Mi ćemo taj demoekonomski imperativ ugraditi ne samo u naš Program, tamo se već nalazi, nego, kad za to dobijemo podršku ogromne većine, i u budući Ustav Srbije, a onda i u zakone.
Po tim zakonima narod će, ako mu je ugrožen demoekonomski imperativ, imati pravo da uskraćuje građansku poslušnost i da zahteva hitnu smenu vlasti, bez obzira da li je vlada jedinstvena ili je u krizi.
Svako ko danas, a živeći loše, i pomišlja da da podršku bilo kojoj od tajkunskih ili dodatno prevarantskih partija, učinio bi sam sebi dobro delo, kad bi stavio prst na čelo i zamislio se nad svojom namerom.
Narod nije nemoguće prevariti. To se toliko puta pokazalo i dokazalo.
Uspeju li političari da ga još jednom preveslaju, desiće se ono što je jedino logično:
dalji sunovrat ekonomije i države.
Šta bi drugo?
Пријавите се на:
Постови (Atom)